Šefica poznate američke agencije za modni PR „People’s Revolution“, Keli Katron, samo za Cosmo deli svoje poslovne taktike, uz iskreno otkrivanje praktičnih lekcija sa radnog mesta.

Iako je pomalo ozloglašena kao šef svoje agencije za modni PR „People’s Revolution“, Keli Katron ima dobru taktiku za poslovna nadmetanja i savete kako nikada ne bi trebalo da se ponašate - svi preuzeti iz njenog bestselera If You Have to Cry Go Outside. Uz analizu svog radnog okruženja, pokušajte da osvojite pobedničke poene kod svoje šefice... Ili šefa.

Emocije ostavite ispred vrata

Jedno od prvih pravila koje ćete naučiti ako počnete da radite kod mene je da, ako vam se plače, plačete napolju. Zamislite ovu scenu koja se dogodila mnogo puta u mojoj agenciji tokom godina: pripravnica nosi haljinu vrednu 5.000 dolara uz stepenice i ne primećuje da se donji deo vuče po brodskom podu iz davne 1898. i koji je upijao prljavštinu i prašinčinu od tada do dana današnjeg. Donji deo prelepe haljine ubrzo je postajao crn i haljina, umesto na snimanje za poznati modni magazin, odlazi na hemijsko čišćenje.

Za mog klijenta to je predstavljalo veliku propuštenu priliku. U takvoj situaciji ja nemam vremena da budem fina i kažem: „Izvini, dušo, da li bi mogla ubuduće da pokušaš da budeš malo pažljivija?“ Moja reakcija će uvek više biti u stilu: „Podigni je. Odmah!“

Kada moji zaposleni naprave grešku, od njih očekujem da je isprave za kratko vreme i idemo dalje. Poslednja stvar koju ja, ili drugi šefovi, želimo da čujemo jesu kukanje i izgovor. To je razlog zašto je plakanje zvanično proterano na trotoar ispred zgrade. Mislite da sam kučka? U redu. Sedite na trotoar i pozovite svoju drugaricu i ispljujte me koliko god želite. Samo iznesite tu energiju iz kancelarije i prestanite da ometate mene i sve ostale koji su jutros došli ovde da zarade novac i budu ozbiljni.

Ako mi žene želimo jednaka prava na radnom mestu, onda treba da počnemo da se ponašamo isto kao i muškarci - što znači, nema plakanja. Ne dozvolite sebi luksuz da vas ja, ili bilo ko drugi, vidim kako gubite kontrolu nad svojim emocijama na radnom mestu. Kada uđete u kancelariju, vi ste okruženi odraslim ljudima, ne svojim prijateljima. Vaš šef nije vaš dečko, a vaša šefica nije vaš terapeut. Ona je osoba koja vam plaća da radite svoj posao. Ako vi (ili ona, svejedno) mislite drugačije, gotovi ste.

Tretirajte je kao kraljicu

Iako nije vaš prijatelj, vaš šef je ipak ljudsko biće - malo saosećanja nikad nije na odmet. Uzmite moj primer. Ja sam singl mama, živim i radim u istoj zgradi i svakog minuta u toku dana odgovaram na zahteve drugih ljudi, počev od svog asistenta, preko svojih klijenata, pa do dadilje i konačno svoje ćerke.

Zbog svega ovoga često jedem za stolom u kancelariji i retko izlazim napolje. Ako radite u intimnim uslovima i vaš šef je neko ko drži otvorena vrata od kancelarije, ne ustručavajte se da povremeno svratite do njegove/njene kancelarije i kažete: „Izlazim napolje po sok. Da li tebi treba nešto?“ Ponašajte se prema svom šefu kao prema pripadniku kraljevske porodice, ali ne zaboravite da je to osoba koja ima potrebe i koja je možda u nekim trenucima zatvorenik u sopstvenom životu.

Kada vas pošalje da joj nešto donesete umesto da pomislite „Zašto me ova osoba maltretira da izlazim na hiljadu stepeni da bih joj donela kafu?“, posmatrajte stvari iz drugog ugla, kako li je njoj kada nema ni 20 minuta da izađe napolje i prošeta uz šolju kafe? Stalno slušam ljude kako se žale „kako je ovo bila užasna zima!“, a ja im odgovaram „Stvarno? Ne izlazim iz kancelarije danima!“

I ja sam nekada bila asistent. Ja znam kako izgleda bitka za plaćanje računa i kako je to kada si prepušten na milost i nemilost nekome za koga ti se povremeno čini da je potpuni ludak. Osećam empatiju prema devojkama koje su zaposlene kod mene. Ali takođe mi se dešavalo da ja ostanem bez zarade da bih mogla njima da platim. Zaposleni na nižim pozicijama često misle da su šefovi uspešni i da njima ide mnogo lakše nego svim ostalim saradnicima, ali verujte mi: ako ona i dalje radi, još nije uspela u životu.

Ne budite tračara

Kada sam ja počinjala karijeru, nisu postojale zamke kao što je Facebook. Društvene mreže postaju sve značajnija alatka na polju odnosa s javnošću, kao i u ostalim profesionalnim sferama - redovno koristim Facebook za promociju svojih klijenata - ali za početnike koji su u potrazi za poslom i koji su navikli da ove sajtove koriste isključivo u privatne svrhe, oni mogu da budu izvor mnogih opasnosti.

Ako planirate da kačite online stvari o sebi i o drugim ljudima, budite svesni da te poruke prate ne samo vaš šef, već i vaše kolege. Pretpostavite da čitaju sve što napišete.

Skoro se dogodilo da je jedna pripravnica u mojoj agenciji - zvaću je Ana - odlučila da zabavi čitaoce svog personalnog bloga pričama o svojim iskustvima sa „Đavolicom“ koja „nosi Pradu“, odnosno svom stažiranju u mojoj agenciji koje je trajalo jedno leto. „Posao je postao ceo moj život“, napisala je. „Svi smo radili minimum 11 sati svakoga dana (laž!), bez prave pauze za ručak (laž!)... U stvari, uopšte nam nije bilo dozvoljeno da jedemo na poslu, pa smo bili prinuđeni da krišom unosimo hranu i sakrivamo se dok jedemo.“ Laž! Laž! Laž! Ima još: „U svetlijem raspoloženju, danas sam upoznala Keli, bila je fina, ali luda. Prošlog vikenda bila je primljena u bolnicu zato što su joj se zapetljali rajsferšlusi na njenim Prada čizmama i saplela se.“ (OK, taj deo je istina.)

Čim sam to pročitala, pozvala sam Anu na mobilni (nije bila na poslu tog dana). „Zdravo, Ana. Ovde Keli Katron. Šta radiš?“, upitala sam je neobavezno. „Kaži mi, šta si ti završila? Stvarno? Vidim da nisi baš najbolje upoznata sa pravom. Mogla bi malo da se zainteresuješ za tu oblast, moglo bi da ti zatreba u životu!“ Zaurlala sam da ima 15 minuta da skine to što je pisala sa neta, ili ću je tužiti za kršenje klauzule o poverljivosti koju je potpisala i koja joj je zabranjivala da otkriva bilo kakve podatke o stažiranju u mojoj agenciji.

Ostali pripravnici koji su sedeli za stolom u obliku slova U, udaljenom od mog stola manje od 10 stopa, zaledili su se od straha. Verujem u javne lomače, povremeno (naravno kada su zaslužene), upravo zbog ovakvih situacija. Da li ima boljeg načina da obeshrabrite budućeg prestupnika, nego da mu demonstrirate kaznu koja ga čeka?

Čak iako se ne bavite nečuveno glupim aktivnostima kao Ana, dobro razmislite da li želite da vaše kolege vide slike sa završne godine studija na kojima polugoli u pijanom stanju uživate u roštilju, ili na primer da sa njima podelite svoju želju da imate seks sa tim zgodnim kolegom sa posla. Više niste u srednjoj školi ni na fakultetu i ako imate ambicije da na taj način osvežite svoje porodične veze ili školska drugarstva, zažalićete.

Postoji još jedna lekcija koju bi trebalo da naučite: što ste uspešniji, profesionalno, na emotivnom planu, u životu uopšte, biće više ljudi koji će pisati laži o vama i olajavati vas, pa čak i takozvani prijatelji. Vaš uspeh i vaša sreća će postati pozivnica za zavidne da vas iskoriste kao beli papir na koji će projektovati svoje strahove, aspiracije i predrasude. Za mene je ovo uvek bila gorka pilula koju sam ponekad teško gutala, ali konačno ja uvek biram da budem ona koja živi život radije nego da budem posmatrač i komentator.

Preuzeto iz dela If You Have to Cry, Go Outside od Keli Katron...