Svetska naučna javnost ovih dana grozničavo pokušava da nađe odgovor na senzacionalnu enigmu: da li DNK jedne bakterije, koja je nedavno pronađena u napuštenom rudniku zlata Mponeng u Južnoj Africi, može predstavljati ključ za postojanje života na drugim planetama?

Bakterija, koju su astrobiolozi nazvali "neustrašivi putnik" i čije ih je otkriće oduševilo ali i stavilo pred, čini, se nerešiv zadatak da objasne kako ova bakterija opstaje u totalnoj izolaciji, bez bilo kakvih drugih oblika života, na dubini od 2.8 kilometara i temperaturi od preko 60 stepeni Celzijusa a pritom - lišena svetlosti i kiseonika.

Ova jedinstvena sposobnost "zajednice bakterija" koja je dobila naučno ime "candidatus desulforudis audaxviator" da živi u potpunoj izolaciji od drugih bilo kakvih oblika života nagoveštava senzacionalnu pretpostavku da bi upravo ta sposobnost mogla biti ključ za eventualno postojanje život na drugim planetama.

Bakterija koja samu sebe hrani?

Astrobiolog Dilan Čivian iz "Lorens Berkli" Nacionalne laboratorije u Berkliju, u Kaliforniji, izučavao je gene u uzorcima tečnosti sakupljene u koloniji bakterija, nadajući se da će otkriti "mešavinu organizama" koje u njoj žive.

Umesto toga, pronašao je da 99.9 odsto pronađenih DNK pripada jednoj jedinoj bakteriji, novootkrivenoj vrsti dok su ostali DNK poticali iz zagađenja u samom rudniku i iz laboratorije - piše u opsežnom izveštaju časopis Sajens.

Evolucioni biolog E.O. Vilson sa Univerziteta Prinston naglašava da je otkriće toliko značajno i zagonetno da će odmah početi da ga koristi u svojim predavanjima o biodiversifikaciji.

Zajednica iste vrste bakterija do sada nije zabeležena u mikrobiološkom svetu. To znači da bakterije samo iz svog ekosistema može "iscediti" sve što joj je potrebno iz, inače, za druga živa bića beživotnog okruženja.

"Moramno se podsetiti da svi drugi poznati ekosistemi na Zemlji, koji ne koriste direktno sunčevu svetlost koriste neke produkte fotosinteze", podseća astrobiolog Karl Pilčer, direktor Astrobiološkog institut NASA.

Zajednice bakterija koje žive oko takozvanih "dimnjaka" na velikim dubinama na dnu okeana, suviše su duboko da bi neposredno koristile sunčevu svetlost ali zato koriste kiseonik "rastvoren" u morskoj vodi a taj kiseonik proizvodi plankton koji na površini prolazi kroz fotosintezu.

Čivianova analiza pokazuje da "D audaxviator" dobija energiju iz radioaktivnog otpada rude uranijuma u okolnim stenama. Bakterija poseduje gene koji mogu da izdvoje ugljendioksid ali i druge gene koji vezuju azot koji dolazi iz okolnih stena.

Ugljenik i azot su osnova života kojeg mi poznajemo i temelj su u stvaranju proteina, amino kiselina a bakterija raspolaže genima za proizvodnju svih potrebnih joj aminokiselina.

"D audaxviator" takođe može da se zaštiti od opasnosti iz okruženja tako što stvara endospore - čvrstu ljušturu koja štiti DNK i RNA od sasušivanja, otrovnih hemikalija ali i - "izgladnjivanja". Konačno, bakterija poseduje i specifičan "bič" koji joj omogućava da "plovi" kroz okruženje.

Starost se procenjuje na 3 miliona godina

"Postoji i krupno pitanje koje se postavlja kad se razmatra sposobnost drugih planeta da podrže život a to je - da li organizmi mogu da opstanu nezavisno, čak i bez sunčeve svetlosti i toplote. Odgovor je DA, a otkrili smo i dokaz. Sa filozofske tačke gledišta, izuzetno je uzbudljivo znati da se sve što je potrebno za život može 'spakovati' u jedan jedini genom", oduševljen je Čivijan.

On posebno naglašava da D audaxviator ne koristi kiseonik jer voda u kojoj živi nije "videla" dnevnu svetlost duže od 3 miliona godina i to pokazuje koliko je stara ova kreatura.

Zanimljivo je da je ona dobila ime zahvaljujući naučno-fantastičnom romanu "Put u središte zemlje"
francuskog opisca Žila Verna. U njemu se izmišljeni profesor Lindenbrok uputio na ovo putovanje sledeći poruku na latinskom: "descende, Audax viator, et terrestre centrum attinges" što u prevodu znači: "spusti se, smeli putniče, i dokopaj se središta Zemlje"...