Sve je počelo krajem 90-ih godina kada su se pojavile prve tzv.dot-com kompanije i ono što se desilo na globalnom, a najviše se osetilo na trzistu SAD-a, je da su svi odjednom poludeli za pojavom nove tehnologije poput Interneta. To nije bila jedina oblast u koju je ulagan kapital tzv. “Venture Capital” (Vrsta Investicionih Fondova koje svoj kapital najviše ulažu u tzv. StartUp kompanije sa velikim potencijalom za rast, koje se najvise bave visokim tehnologijama; Telekomunikacijama, Internetom, Biotehnologijom itd.), ekspanziju je doživela i oblast Telekomunikacija…I u tim oblastima su investicije bile povezane sa internet protokolima ili internet tehnologijom.

Kapital se u to vreme najvise plasirao u Silikonskoj Dolini koja je i do dan danas poznata kao dom od preko 1,200 visoko-tehnoloskih kompanija. Ljudi su masovno napuštali studije da bi osnovali dot-com firme, verovalo se da će svaka izgubljena godina nekom drugom uterati milione dolara u džep.

Biznis je postao seksi, biznismeni slavni sa vilama pored filmskih i rok zvezda iznad Los Andjelesa. Bili su to kapitalisti koji su želeli da promene svet, što je bilo sjajno. Firme na berzi su dostizale vrednost od nekoliko miliona do čak nekoliko desetina milijardi dolara i sve to bukvalno preko noći. Bila je potrebna samo neka nova ideja i biznis plan za internet kompaniju. Vrlo lako ste tada mogli privući neki investicioni fond da uloži u vašu kompaniju. Jednostavno je bilo da npr. imate ideju za web sajt koji se bavi rezervacijama i prodajom karata za putovanja preko interneta, Venture Capital firma uloži novac (radilo se o milionima dolara) u vaš projekat i čeka brzi rast izlaskom u skorije vreme (od jedne do tri godine) na berzu tzv. IPO (Initial Public Offering).

Velika tražnja za akcijama doprinela je brzom rastu Internet kompanija. Berzanski Analitičari nisu preporučivali akcije na osnovu ekonomskih faktora, već po osećaju da će akcije neke firme porasti. To nije imalo veze sa realnošću održivog biznis modela i slično. Ljudi nisu shvatali da su desetostruki i stostruki prihodi ekonomski nerealni. To je matematički nemoguće, ali svi su se pravili da je sve u redu i da problem ne postoji. Niko to nije nazvao balonom koji će pući. Trebalo je ubediti tržiste da nema boljih od tebe, to je bila suština nove ekonomije.

U to vreme su klinci osnivali kompanije, čija je vrednost od nule rasla na stotine miliona dolara, međutim za firmu od milijardu dolara bilo je teško da raste. Mislim da se javio problem sto su te firme beležile neverovatan rast, u poređenju sa kojim su ostali stagnirali. Jedini način da dokažu da nije tako je da varaju i lažu. Ljudi su pricali: “ako on moze da zaradi 100 miliona dolara, mogu i ja”.

Onda su se jednog dana svi probudili. Jedan preduzetnik je to ovako opisao: Za mene to je bilo kao da se voziš vozom u luna parku i znaš da posle vrha dolazi spuštanje. Ne znaš tačno kad, ali ono sigurno sledi. Bilo je to kockanje kao u Las Vegasu. Svi su želeli brzu zaradu…